“Čorba od kanarinca” je romantična tužno-smešna priča o dvoje ljudi koji se nisu plašili ljubavi ali su se plašili braka. Tačnije, ona se nije plašila braka, on se plašio braka. To jest, ja sam se plašio braka, kad već moram ovako da otvaram sebe pred nepoznatim ljudima (što nikad nisam radio i što smatram jednom vrstom nevaspitanja).

Dakle, ona je želela brak. Meni je bilo dobro i bez braka, nisam imao apsolutno nikakvu potrebu za brakom, za svadbom, za pečenjem i narodnom muzikom. I nisam smatrao da je neophodno da se u nekoj opštini, pred opet nepoznatim ljudima, potpisujem na nekom papiru kojim ću se, tim svojeručno potpisanim dokumentom, obavezati na večnu ljubav, na vernost, na deljenje dobra i zla, sve do smrti! Molim vas, sve do smrti! Pa, kakav je to dokument?! Ljubav ima mnogobrojne druge dokaze o postojanju a ako mora da se potpiše – to više nije ljubav! To je neki kupoprodajni ugovor u kojem se ljubav trajno ustupa za određenu sumu uzvraćene iste takve ljubavi, na određeno vreme tj. do smrti! Pa, ko je to smislio?!

I, evo. Ja nisam želeo da to potpišem, takav dokument, i da preuzmem na sebe tu nerazumnu obavezu. Jednostavno, nisam želeo. Lepo sam rekao toj devojci da ja nisam spreman ništa da potpisujem, da ne želim, ne mogu, neću, ne umem i ne smem, eto, ne smem. Rekao sam joj da je volim, odnosno ponovio sam joj više stotina puta da je volim i da je to sve što imam da joj dam. A to nije malo. Nije uopšte malo. Jer ja kad volim, ja stvarno volim!

Ali ona je bila i dalje tužna. Toliko joj je značio brak… Plakala je i plakala, čak bih mogao da kažem da se neukusno samosažaljevala. Gledao sam je i mislio – Bože, zar je moguće da je za jednu ženu brak toliko važan.

No, na kraju, voleo sam je i nisam mogao da dozvolim da danima toliko plače. Seo sam jednu noć za pisaću mašinu i napisao joj komad koji je pred vama. To je bio utešni poklon za nju, umesto braka.

U tom komadu ispričao sam priču o nekom nepoznatom čoveku (koji se ne zove kao ja i nema nikakve sličnosti sa mnom) koji je živeo sa jednom dosta mlađom devojkom, a ta mlađa devojka je pošto-poto htela da se uda. Taj stariji, razuman čovek odbijao je koliko je mogao, ali mlađa devojka je bila uporna i naterala ga je da odu u opštinu i to obave. Opština je bila zakazana u 12, a u 5 do 12 taj čovek je, još uvek nespreman za brak, zamolio tu mlađu devojku da probaju brak pre nego što odu u opštinu. “Za pet minuta da probamo brak?” upitala ga je devojka. “Toliko možeš da učiniš za mene”, odgovorio je stariji čovek.

I, ona mu je učinila – probali su brak: venčali su se, bili zaljubljeni, dobili sina, dobili ćerku, deca su porasla, odselila se u inostranstvo, on je pronašao neku novu mlađu devojku, napustio je, ona je ostala sama. Živela je sa Tošom, kanarincem koga su dobili na venčanju.

U poslednjem od pet minuta, kada su oboje već ostarili – on se vratio, spustio glavu u njeno krilo i zamolio je da mu oprosti. I ona mu je oprostila. Zato što ga je volela, uvek i oduvek.

I na kraju, peti minut je istekao, oni su se probudili u realnom životu a svatovi su zasvirali ispod njihovog prozora. Oboje su istrčali u strahu da ne zakasne u opštinu. U tom trenutku, i ona i on u sebi su nosili strah da će život možda biti težak (kakav je i bio u petominutnoj probi) ali da će njihova ljubav ipak pobediti i trajati… ako ne duže, ono bar do smrti.

Tako je nastao komad koji je pred vama. A da li je ta mlađa devojka, u pravom životu, uz komad dobila i brak… to ne mogu da vam kažem… Još nisam odlučio.

Miloš Radović